Шта узети?
Почело је деведесетих. Са Таке Тхат. Године 1993. појавили су се гласни младићи у љето које је звучало као Таке Тхат. Али нису били узми. Звали су их Бацкстреет Боис, Боизоне, ухваћен у Закону, или Еаст 17. Сва глупа имена. Сви су личили на гимнастичку групу Уједињених нација. И код жене је било. Звали су их Спице Гирлс, Тиц Тац Тое или Но Ангелс.
Почело је са мном. Одједном нисам уживао у памћењу имена ових бендова. За шта? Име више није значило нешто посебно. Напротив. Звао је генерала. Као и код детерџента, где није битно која је марка на паковању, када је свуда исти прах. Чула сам песму из Тхе Смитхс, и она је изгорела дубоко у мом мозгу. Требале су информације које немају никакве везе са песмом. Какво је било време тог дана (кишица), у кога сам у то време био заљубљен (Каи), моје плаве самске хлаче (ушивене са стране) као и фризура гитаристе Јохннија Марра (са дугим понијем који скрива очи) као са мном).
Музика поп бендова увек звучи слично
Истраживач мозга Ернст Поппел каже, без емоционалне процјене, да се ништа не можете сјетити. Свако ко ништа не осећа не чува успомене у мозгу. Да ли то значи да се ништа не сјећам јер више ништа не осјећам? Или се више не осећам тако дубоко? Или једноставно другачије? Једно знам сигурно: као што је било тада, многе ствари се више никада нису поновиле. Бити први пут у љубави. Страх од првог пољупца. Први љубави. Некада сам памтио песме мојих омиљених бендова напамет. Барем сам имао мишљење или осјећај о другима, знао сам имена и лица музичара.
Ништа није остало од поп бендова као што су дечки из бацкстреета.
Понекад сам морао плакати, понекад сам добио гуске или само добро расположење. Када данас слушам музику док возим ауто на радију, ништа ми се не дешава. Испрва сам помислио, то је до мојих ушију. Али то није истина. Зависи од музике. Звукови се обрађују на рачунару док не звуче што сличније. Хит као други. Музика не би требало никога иритирати. Тачније, нико их не треба приметити.
Дечко Џорџ је једном рекао: "У осамдесетим, можда сви нисмо могли да певамо, али барем смо се измислили." Данас је обрнуто. Сви мисле да могу да певају. Нико више нема лице. Некада је постојало исто толико трака као и данас. Само тада нисте добили ништа од њих. Они нису изашли из потонућа, да тако кажемо, и добри су превладали. Данас постоји интернет и миспаце.
Зато је све свуда. Способност брзог свуда произвела је многе уметнике са једном песмом. Зову их зато што су произвели само једну звучну пјесму и можете заборавити остало. За људе који воле музику, они су као оне-нигхт. Данас се музика купује на интернету, као што се једна особа брине о хладном месу. Мало тога, угао. Купујете песме, не албуме. Наравно да је добро да аутор за свој рад и данас добије новац од било кога, с једне стране. С друге стране, песма на иТунес-у постала је суштина уметничке форме музике. Невидљиво је.
Нема албума у руци. Нема фотографија уметника на које гледате док их чујете. Не траје вечност на полици док коначно не нађеш један или два диска. Само неколико кликова, а онда ваздух почиње да замахује. Али то није довољно за мозак. Лакше је запамтити нешто када га можете додирнути и погледати.
Анастација ми даје главобољу.
Што сам старији, то поузданије могу рећи шта волим и што ми се не свиђа. Тако је и са музиком. Немојте ме погрешно схватити: никада нисте довољно стари да бисте унапред знали да вас Тимбаландова нова нумера неће одушевити или ако вам песма Долли Партон натера да се расплакате. Нико не може да схвати да ли нови Радиохеадов звук звучи као земљотрес у срцу или зујање у уху. Музика је главна храна. Али сада знам шта ми се свиђа и што ми се не свиђа. Од мјузикла добијам жгаравицу. А од Анастације главобоља.
Зато, на пример, не морам да знам шта се зове овај бенд, који прави хип-хоп са функом, са женом са свињцима која звучи помало као фугеес, али изгледа као Аррестед Девелопмент, који је једном освојио Грамми и боље плешите док певају. Пре свега, могу да објасним Блацк Еиед Пеас без имена, и друго, не желим да их чујем, да будем искрен.
Паметна особа је једном рекла да замена речи "може" речју "жели" олакшава живот. Покушао сам то. Ради.Уместо да кажем: "Не могу више да се сетим ниједног имена бенда", кажем, "не желим више да памтим било које име бенда." И то је истина.
