Дани ужаса: Моја деца имају грипу!
Пишем овај текст док у позадини гледају моја дјеца "Пеппа Вутз". Осим тога, вечерас сам устао десет пута, па се извињавам због логичких грешака или збуњеног наратива на почетку ове књижевне расправе.
Док су празници за мене најљепше доба године, постоји и супротно: никада прије није била реченица "Зима долази!" више угрожавају, чак ни на "Гаме оф Тхронес". Новембар, Децембар, Јануар, Фебруар зовем ја или чак и лош месец када су дјеца болесна. Управо сам у овом тренутку у једном од тих периода. Моје две ћерке имају грипу, лошу врсту, са високом температуром, болним удовима и тоном суза. Свака жена са децом зна о чему говорим.
Лоша савест и бесане ноћи
За мене то значи бесане ноћи, напете живце и сталну лошу савјест (коју сте, као мајка, увијек имали). Јер трећег дана и после четврте ноћи сна ми понестаје стрпљења и румсцхнаузе или почињем урлати. И зато што морам да одлучим да ли желим да будем одсутан радник или мајка која своју децу оставља болесном другим људима.
Зашто увек говорим сам? Зато што мој муж много путује на посао, а нажалост моја дјеца су увијек јако болесна када једном годишње путују на други континент. То је управо тако. Међутим, бар од јуче знам да дијелим своју судбину с многим другим мајкама у Њемачкој. Јер када сам позвао педијатра, речено ми је да радња неће радије примати никога. Могу да добијем боловање по пошти, молим вас да ме посете.
Педијатар се угасио
Иначе, има оних тренутака када имам наду и све је напола дивље. Након три дана у карантени сам код куће са дјецом обично одлазим у кревет врло рано и мислим да је сутра цијели прогон завршен. Јуче је било тако вече. Већ у 23 сата сам поново изгубио наду. После кратког периода поподнева, који је изгледао као мождани удар, оба деца су изненада имала још 40 грозница, плакала, питала за воду, лежала пола на мени. Један је изгледао тако апатично да сам размишљао да одем у болницу. Понашао сам се као да имам све под контролом, али био сам и близу суза.
Јутрос сам летаргична. Али то није лоше. Предао сам се својој судбини. Онда само гледамо ТВ у пиџами, једемо слаткише и гледамо олују извана изнутра. Ионако је превише хладно напољу? и педијатар ионако не жели да нас види.
Све је то само фаза
Чак сам и превише уморна данас због кривње савјести или замагљених мисли. Ту је и светла тачка. Одмах долази моја девојка Ханна. Путује из јужне Њемачке да ми помогне. Када оде, мој муж се враћа. То ме јако усрећује. Тако да више нисам сам са својом патњом, да имам одраслу контакт особу и разлог да се истуширам и ставим на одговарајуће панталоне.
Постоји и једна ствар која ме држи усправно: ја заправо имам само незнатно гребање и никакву грозницу! Осим тога, је ли ово овдје? Толико волим са децом? само једна фаза. То знам до сада. Она ће проћи. И зато престајем да се жалим и пишем сада и читам оне ситне сметње због којих ми је стварно жао, јер они то не могу помоћи. Ово је све досадно и глупо и чини ме потајно завијати у купатилу и газити по поду, док сам потиснула "Имам пуна уста", али још увијек знам: Има много горе! Не могу то заборавити.
